Рецензија филма: Бохемиан Рхапсоди
Прича о филму о легендарном рок бенду Куеен, а посебно о њиховом фронтмену Фредију Меркјурију, који је постао икона, кружи од његове преране смрти 24. новембра 1991. Озбиљан посао траје годинама, али због многих проблема никада није било стварног пуцања. Прво је скочила првобитна глумачка екипа Саша Барон Коен, касније је отпуштен режисер Брајан Сингер. Али сада је коначно дошло време, биографски филм иде у биоскопима и сами можемо да се уверимо да ли су сви ови проблеми наштетили крајњем производу.
САДРЖАЈ
Након што је умерено познати бенд Смиле 1970. године изгубио певача и басисту, на време долазе преостали чланови Брајан Меј и Роџер Тејлор, обожаватељ и изузетно надарени Фарок Булсара. Под именом Фредди Мерцури преузима улогу главног певача и са новим басистом и новим именом Куеен, бенд креће у освајање света.
Тада нико није могао да претпостави да ће овај бенд заиста ући у историју рок музике. А још мање развој Фредија Меркјурија, који је у почетку био неприметан, а касније постао икона за неколико генерација, чији се живот прерано и трагично завршио у новембру 1991. године.
© 2018 Твентиетх Центури Фок
КРИТИКЕ
Две ствари сијају изнад свега што овај филм може да понуди. С једне стране, ово је музика 4 Британца, која је још увек чврсто усидрена у умовима и слушним каналима најмање 3 генерације. Без обзира да ли сте фан или не, нема много других бендова који могу да тврде да скоро свако између 60 и 20 година може да препозна бар 10 својих песама када свира и да може да отпева најмање 5 од њих напамет.
Друга ствар носи име Рами Малек, а он представља представу свог живота са својим портретом Фредија Меркјурија. Почевши од мимике, преко истовремено преокренутог и опет изнова веома стидљивог понашања, до позоришног геста на сцени. У неким тренуцима и као поштовалац иконе сумња се да нема оригинала пред очима. Узгред, Малек успева да пренесе читав низ емоција овој дубоко растрзаној личности.
То је скоро као Боемска рапсодија одражава историју бенда, јер је ту и тамо фронтмен једини у центру пажње. Баш као што су чланови бенда учинили много више од само чувања додатака и много су допринели Квинином успеху, остали ликови, који су сви приказани на првокласни начин, увек су у сенци великог човека на врху. То није само због Малековог изванредног учинка, већ у великој мери и због сценарија.
© 2018 Твентиетх Центури Фок
И ту је закопана највећа слабост филма. Главни фокус на Меркур је критикован на многим местима, али је разумљив. Он је оно што људи желе да виде, тако је одувек било. Све о сваком од 4 у филму такође је нереална жеља. Али оно што је и објективно кисело јесте нека уметничка слобода у представљању стварних догађаја. Такве слободе су у основи сасвим легитимне, али овде се чини да не служе ничему другом осим естрадности и то не треба ни филму, ни богатој историји бенда. Ово је двострука срамота, јер сценарио успева да преноси дубоке емоције изнова и изнова, чак и без вештачке драме.
Производни напор којим је овај пројекат реализован је гигантски. Пошто уопште није коришћен оригинални филмски материјал. Да ли су сви сценски наступи који се јављају у филму репродуковани до најситнијих детаља. Ово се односи на бине, костиме, публику и њихову годишњу моду. Врхунац овде је без сумње легендарни наступ Куеен-а на Ливе-Аид-у на стадиону Вембли 1985. Скоро комплетан 20-минутни сет је поново креиран.
И што се певања у филму тиче, уложен је огроман труд. Малекс, као и глас посвећеног певача, вешто је помешан са оригиналним Меркјуријевим снимцима и звучи тако проклето близу, али довољно далеко, да се не одаје утисак да је сав вокал дошао само са старог Квин ЦД-а. О самом звучном запису, мислим да нема речи да се каже, јер ако не можете да се слажете са Куеен, нећете моћи да седнете у овом филму. Сви остали ће то волети.
© 2018 Твентиетх Центури Фок
ФАЗИТ
Боемска рапсодија је детаљно израђена изјава љубави и краљице, а посебно Фредија Меркјурија. Глумачка екипа, пре свега фантастично добар Рами Малек, зна како да убеди, као и вредност забаве. Ово последње, наравно, посебно за фанове бенда, али не искључиво. Негативно је приметан само сувишни покушај аутора да прича о бенду делује драматичније него што је потребно. Ипак, филм остаје узбудљив и дирљив биографски филм о једном од највећих бендова прошлог века.
