Филмска критика: Крива кућа
Филмске верзије дела Агате Кристи су као песак поред мора, али њихов врхунац је давно прошао. Осим помало неравног римејка „Морд им Ориентекпресс“ од прошле године, дуго се врло тихо о бившем гаранту за продате биоскопске карте и гледаност. Али сада се неко поново усуђује на њено наслеђе и не ослања се на позната имена Марпл или Поаро, већ се окушава у мање познатој, али једнако конфузној причи о убици Кристија.
САДРЖАЈ
Када веома богати индустријски магнат Леонидес неочекивано умре, вест прође кроз штампу попут пожара. Млади приватни детектив Хејворд са посебним интересовањем прати вести, јер има болну прошлост са својом мртвом унуком. Када она изненада седне у његову канцеларију и замоли га да открије да ли је њен деда убијен, он не може да претпостави у шта се упушта са овом истрагом.
Више него ексцентрични чланови породице и становници покојникове огромне виле чине Хејвордов живот и истрагу више него тешким. Штавише, брзо се испоставља да је Леонидес заправо убијен и прва сумња пада на младу, другу супругу милионера. Али пре него што он то схвати, догађаји се развијају и више живота је у питању.
© 2018 Твентиетх Центури Фок
КРИТИКЕ
Као неко ко је читао оригинал пре много година, у младости, и ко се не сећа ниједног заплета, али се јасно сећа основне структуре и расположења књиге, усуђујем се да тврдим да имам пред собом изузетно верну адаптацију. Оно што имамо је класични трилер, који би такође могао да потиче из периода процвата жанра, 50-их – 80-их. А то је и проклетство и благослов, јер иако данас свакако има много љубитеља овог жанра филма, усуђујем се да сумњам да ће се класични стил допасти младој, модерној публици.
Крива кућа следи типичан образац романа Агате Кристи. Након злочина који отвара радњу, упознајемо се са одредом осумњичених и њиховим мотивима и карактеристикама током испитивања и запажања главног јунака. Брзо пронађени починилац, који се испоставља да је невин и заплет који се даљим злочинима све више отежава, такође су позната стилска средства жанра. Ипак, или чак и због тога, цела ствар функционише одлично, све док можете нешто да извучете из оваквог филма.
© 2018 Твентиетх Центури Фок
Добродошла промена у односу на добро познату шему је чињеница да је и наш детектив лично умешан у ствар због своје везе са његовом унуком. Осим тога, ова прича не пролази без класичног сусрета свих актера на крају, како би се догађаји замотали пред окупљеном екипом и раскринкао кривац. Одабрани крај је заиста узбудљив до последњег тренутка, али нажалост не зна како да почне са својим последњим тренуцима и уместо тога истргне гледаоца из филма тако наглим „Крајом“ да се морате запитати да ли је није могло бити боље решено.
Дакле, оно што савршено функционише као класични криминалистички трилер старе школе тешко ће задржати будном публику која је одрасла након ове ере. Структура је преспора, прва половина филма се састоји готово искључиво од разговора, а многи мотиви и позадине виђени су стотинама пута у другачијем облику. Штавише, протагониста је, упркос својој умешаности у случај, далеко најмање занимљив лик приче.
© 2018 Твентиетх Центури Фок
Срећом, међутим, чудни чланови породице убијеног човека то поново нестају. И овде се сервирају познати клишеи (неуспешна глумица која није несклона алкохолу, синови који теже наклоности оца итд.), али глумачка постава која је због банке веома добра. , извлачи најбоље из ликова. Овде посебно треба поменути Глен Клоуз и Кристину Хендрикс, две даме пружају првокласне перформансе. Нема разочарења, чак ни Макс Ајронс као Хејвард заиста добро ради своју ствар, чак и ако његова улога не одаје много.
Занатско умеће је такође оријентисано Крива кућа класицима жанра. Лежерна камера која увек остаје фиксирана на глумцима и једнако миран и неометани рез. Потоњи се усуђује на прегршт занимљивих промена пејзажа, али се не нагиње превише кроз прозор. Очекивано, једва да има специјалних ефеката, али одлична сценографија и костимографија која лепо преноси 50-те године у којима се филм дешава. Музика је једва приметна осим монтаже пред крај, али ту показује огроман ефекат, волео бих да је видим више.
© 2018 Твентиетх Центури Фок
ФАЗИТ
За све оне који се радују сваком понављању неког од класичних криминалистичких романа из прошлог века, или страсно прате разне криминалистичке серије, Тхе Крумме Хаус нуди добру прилику да одете до следећег биоскопа. Јер у свом жанру филм може да убеди без ограничења. Гледано у великој слици данашњег биоскопа, међутим, пресуда, нажалост, мало пада. Цео стил није баш савремен, прва половина је прилично тешка и поприлично стварна, видели сте све што се тамо нуди, већ проклето често у сличној форми.
